Кнез Никола

V

Књаз Никола

Књаз Никола је млад човек, око 26 година, лепа склопа и регуларних црта, но без икаквог скоро израза. Стаса је средњег као и његов отац. У карактеру ове личности находе се сакупљене све рђаве стране покварених Црногораца, но без икакаве добродјетељи овог још примитивног народа. Ако ми је дозвољено рећи Књаз Никола је последњи израз највећег неваљалства, покварен до последњег нерва. Превара, проста лаж, омбана, црте су које се код њега у најкраћем саобраћају дају видети; при свем том што се он свагда скоро стара пријатан упечатак произвести. Страшљив је утолико исто у колико је сујетан и фанфаран и ја држим да без Мирка неби ни 24 сата у Црној Гори као Књаз остати смео. Кад је 1862 год. на њега пуцано (тај који је пуцао, убијен је доцније у Цариграду и његов убица ужива данас Књажеву милост) близу Цетиња пут Вртијељке, он се тако препао (причао ми је Станко Радоњић), да је његова мати, која се са Књегињама и пратњом ту десила повикала: ”куку мени несретници где родих курву”, и одпасала своју запрегу да му је привеже, тражећи у исто време пушку да она зликовца гони. Кад је Књазу Николи споменула Књегиња Даринка пребацивање цара Наполеона како он нерадо барут мирише, сав је био у пламену од стида. Лукави Црногорци добро знају, какви рачун од јунаштва њиховог Господара држати имају, иако му свагда повлађују. Данас још никад не сме Књаз 50 корака на Цетињу без оружане пратње и без Мирка да се удаљи. При путовању свагда другим путем удари а не оним којим је увече наређено да се иде. Кад је на Ждребаонику (ту је кажу Душан своју ергелу држао) зимус војску прегледао задоцни се и, пошто се решио био ту преноћити, после 5 минута седне на коња а ми сви на врат на нос за њим. Ако говори о обичним стварима, које се њега тичу, превариће вас дајући себи цену; треба памтити свагда, да тежи вашим цељима, тако говорити да своје интересе потпомогне.

Моје је уверење да нема дела које Књаз Никола није у стању учинити. Пре неколико година дошла су три човека од фамилије онога који је на Књаза пуцао, међу којима и један свештеник, скроман и побожан, на Цетиње да од Књаза нешто просе. Обично кад један члан фамилије замери се јако Књазу сва је фамилија из Црне Горе протерана, а често и искорењена. Књаз их добро прими; но идућег или оног истог дана, тројица од његовиг кабадајија изведу ове јаднике иза Локанде и на сред Цетиња, у по дана, из пушака поубијају. Иако се у Црној Гори доиста црна дела некажњено могла чинити, овај је случај велико узбуђење у свету произвео, и кад је г. Дучић Књазу рекао да ће он пред Богом за ову невину проливену крв одговарати, Књаз је из притворности плакао и преклињао се да он није заповест издао. На Мирка навале и он се закуне на Кивоту светитеља у манастиру цетињском да ни он није заповедио да се људи поубијају; онда се и убице закуну такође на Кивоту да нису од Књаза ни од Мирка заповест добили. Наравно требало је следовати да убице буду заслужно кажњене, но последње дејство целе ове несретне комедије буде да ови буду отпуштени и послати у Херцеговину, одкуда су се после 3 месеца повратили и сада сачињавају најсигурнију стражу око Књаза. Једног од њих, неког Михајла одликовао је Књаз Орденом II ст. на Ђурђев Дан. Други је убица Стево Матановић најмлађи брат од фамилије Матановић, а трећега се имена не опомињем.

Књаз је Никола лишен сваког знања и домаћег васпитања. Превртљив је по слабости схваћања; но у накнаду властољубив до лудила тако, да скоро свагда одболује кад му политичка смерања доживе фијаско. Плитак преко мере да би крајње сљеди једне радње могао предвидети, и зато га човек, у највећим предузећима која његовој амбицији ласкају, лако забунити и зауставити може.

Детињаст је тако јако да није у стању ни од странаца, који два-три дана на Цетињу проведу своју слабу страну сакрити. Г. Кантакузену обећавао је поклонити залфове “кад имали будемо нашег Краља у Призрену па он дође посетити га”. (Ја сам ту присуствовао па зато је, ко бајаги, тако вешто фраза обрнута). У почетку овога пролећа дао је Књаз направити једна колица у која преже једног малог коња. Ова би се колица у међувремену циркуса најкорисније за веселост публике продуцирати могла. Ништа зато Књаз се у почетку сваки дан на њима возао кроз Цетиње, и тек је одустао онда пошто се неколико пута изврнуо био. Слабост карактера и још слабија сила расуђења и сваћања узроци су главни да Књаз Никола свагда под нечијим упливом и руковођењен бити мора. Без тога руководитеља он се лако збуни и изгуби, чему страх не мало помаже. За време док је Мирко био у Бечу договоре се Петар Вукотић, Ђуро Матановић и сви скоро сенатори који су се на Цетињу десили да предложе Књазу одвојити његову цивилност од државног буџета и то наравно на црногорски, најмекши и најфинији начин.

Књаз због одсуства Мирковога препадне се и њима захвали што су за срећу народа тако добро што смислили, које је он и без њих хтео наредити, само им примети да почекају са решењем док се Мирко не врати. По доласку Мирка све што је о тој ствари речено било је спрдање Мирково, уз које се Књаз радо смејао, са свима који су у предлогу учествовали.

Грабљивост и себичност убијају свако чуство код Књаза Николе за благо и напредак народа. Новци које Русија даје, даје, као и све што претече од државних трошкова, употребљава се на умножавање приватне имовине Књажеве, која се сада на страни држи, а која износи, по потврђивању људи на Цетињу, од 500.000 до 1 милион форината. Не би с горега било овде напоменути како је на Цетињу поступљено са житом што је Русија пре неколико година гладном народу дала. То су жито Књаз и Мирко народу распродали по скупе новце, а Књаз је уверио г. Петковића, руског конзула у Дубровнику, да је народу поклон од Цара раздат и расказан. Руски и француски конзул из Скадра јаве у Цариград, како је, на против, жито распродато усље чега затражи се од г. Петковића изјашњење. Овај замоли Књаза да му каже у чему је ствар и, пошто се много мучило на Цетињу, нађе се један задовољавајући пут тј. да се рече да је Књаз намеран од добивених новаца подићи фонд за гладне године. Г. Петковић сам се лично уверио да нико у Црној Гори није знао, да је жито, подарено народу од Русије. То се исто догодило лане са руским а ове године са нашим пушкама. При раздавању пушака Пиперима Књаз је говорио, како је све скоро своје приватно имање истрошио старајући се да народ с оружјем снабде како им је лане и ове године пушке покуповао и због тога биће обавезан данак повисити. Од сваког пак коме је пушка дата, наплатио је по 1. фор. Тако да ће овом приликом једно 6 хиљада фор. стећи. Људи су се упропашћивали од чуда када им је казано да је пушке Црногорцима Књаз Михајло послао. Нискост оваквог понашања јошт се јаче осећа у поступању са поклоном г. Трипковића коме би бар благодарности требало, но учтивост и благодарност није тражити код Књаза Николе.