Моја посматрања

XXVI

Моја посматрања

Узимајући у рачун нарави народа црногорског и политичне тежње цетињског двора, врло је тежак положај за онога, који би се старао назначити пут којим би наша политика требала ићи, да до остварења србског уједињења дође. Међутим, према резултатима правца, који је Србија према Црној Гори пре неколико отпочела и данас га још следује, могло би се можда штогод одређеније назначити. Извјесна је ствар, да је цетињски двор династичне тежње у свакој прилици остварити тражио; извјесно је и то да су људи на које се изван двора одавде обраћало и обраћати имало, свагда имали у себи један основ (фонд) црногорске превртљивости и сљедователно несигурни били, па опет, при свем том, српска рад није бесплодна остала. Народ је црногорски добио појам о важности Србије у руковођењу ствари, о њеном патриотском старању, о укупном народу српском, био он у или изван Турске. Наши топови зачуђавају непрестано и данас Црногорце својом прецизношћу, а наши су им официри показали како треба уважавати рад у озбиљној земљи.

У земљи, дакле, гђе свега тога може бити и подизати се, Црногорци мисле да се живити и напредовати даје, док се међутим, у Црној Гори мора скапавати. У Црној Гори простом Црногорцу, ма какве услуге земљи учинио, нема изгледа напредовању. Зато треба да је од фамилије или, најпосле, да се извршењу поџемних Миркових планова посвети, те да би од њега штогод бити могло, док су у Србији способност и рад једине титуле за награду.

 И ако је политика цетињскога двора противна општим интересима српства, она нам неће моћи ништа нахудити тиме што је црногорски народ ратно боље спремљен; јер је народ томе великом плану симпатичан и његови ће интереси упропастити себичне сепаратистичне тежње двора. Но оставимо народ, на који је без главара тешко дејствовати. И сами главари, који су, као што је речено, сви у великој сиротињи, знају потпуно колико би при уласку Црне Горе у српско јединство користи имали. Разуме се и по себи да је то терен врло спремљен за даљу радњу, која је досад у засену заостала, јер се досад започињало свагда одозго. Требало би, дакле, важним људима у Црној Гори, изузевши само креатуре Мирка и Књаза, показати да их Књаз Михајло добро познаје и да води рачуна о њима. Мали поклони у новцу, по прилици и стварима, томе би много доприносили. Нема ни једног Црногорца који новац не би требао, а нарочито који га не би тражио.

Начин давања понајбољи био би периодичан, да прими вид неке плате, наравно на најсигурнији начин, да се људи не би компромитирали у њиховом данашњем положењу. Но нарочито би било корисно децу из тих крајева код нас у школама подизати и васпитавати. Да се на овоме израније у великом пространству радило, наша политика не би данас на никакве тешкоће наилазила. Поред тога не би требало у тешким временима народ заборављати, али ту тешко се може наћи начин да се до цељи дође са пожеланим успехом; јер до данас шта год је народу давато од Руса или од нас служило је на увеличање приватне Књажеве касе. И саме ратне спреме, које је Књаз од Руса и нас добио, дале су му прилике спремати народ на повишење данка, при свем том што и данашњи није у стању плаћати.

Ја држим да одношаје које данас са црногорским двором имамо треба непрестано одржавати, мотрећи пажљиво на све његове покрете, како у спољној политици, тако и у радњи са околним провинцијама, а нарочито по Ерцеговини, да би се према околностима више кроз прсте гледало или озбиљнији тон узимао. Књаз Никола је чинио до данас, а нарочито у последње доба, све само да наше успехе смете, па шта је учинио? Он осећа своју апсолутну немоћ, јер види да, осим његових чанколиза, нико његово мутење не разуме. У осталом, моје је уверење, да се у Црној Гори никад у будуће неће моћи водити политика (изузимајући петљање са конзулима) која Србији и Русији не би повољна била, јер осим та два уплива који постоје у народу, других никаквих нема, зато и двор мора јако пазити, прво, да се народном чувству не замери, а друго да сачува десет хиљада од Русије, и приличне дохотке које Србија, кад у стварима а кад и у самом новцу даје. Кад год Руси са нама у једном духу на Цетињу радили буду, као што је то сада чињено, нема изгледа да би противна политика нашим интересима у Црној Гори успела. Књаз је истина, навикао се будирати и нас и Русе зато што држи да је то најсигурнији пут да нас на своју воденицу наведе. Требало би га, дакле помало обавештавати, и дати му знати да ми од Црне Горе тако велике помоћи не очекујемо, али се и за њу као и за остале Србе бринемо.